Никола Стојковић, професор клавира у музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Зајечару и студент завршне године докторских студија клавира на Факултету музичке уметности у Београду, представиће публици Интегрални клавирски опус Исидоре Жебељан на концертима у шест градова – Зајечару, Новом Саду, Крагујевцу, Београду, Нишу и Неготину. Овај концертни пројекат представља својеврстан куриозитет тиме што ће први пут један пијаниста на концерту извести сва клавирска дела Исидоре Жебељан. Своју концертну турнеју Никола ће започети 6. марта 2023. године у 19 часова у Сали музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Зајечару. Сви концерти су подржани из Фонда за културна давања СОКОЈ-а. Улаз је слободан. Добродошли!
Исидора Жебељан рођена је у Београду 1967. Дипломирала је на Факултету музичке уметности у класи Властимира Трајковића, где је од 2002. радила као професор композиције. За своја дела добила је важна признања у земљи и у иностранству, међу којима је и Мокрањчева награда. Изабрана је за члана САНУ 2006, а за члана Светске академије уметности и наука 2012. Њена музика извођена је у Великој Британији, Италији, Холандији, Аустрији, Француској, САД…
Берлински часопис „Der Freitag” изабрао је Исидору Жебељан за једну од десет најперспективнијих јавних личности на свету за 2009. годину. Као прва јавна личност са Балкана 2014. добила је награду Парламентарне скупштине медитеранских земаља, за достигнућа у области културе и уметности. Исидора Жебељан је и један од најистакнутијих српских композитора музике за позориште и филм. Kомпоновала је музику за више од 30 позоришних представа у Србији, Норвешкој, Хрватској и Црној Гори. За рад на том пољу три пута јој је додељена Стеријина награда.
Након успеха опере „Зора Д.” Исидора Жебељан добија поруџбине значајних институција и фестивала, као што су Венецијанско бијенале (Kоњи Светог Марка, 2004), Фестивал у Брегенцу (опера Маратонци, 2008; Зујте струне, за симфонијски оркестар, 2013), Џенезис фондације из Лондона (Песма путника у ноћи, за отварање изложбе Била Вајоле у Националној галерији у Лондон, 2003), Универзитет у Kенту (Поломка квартет, 2009), Оперу из Гелзенкирхена (Симон изабраник, 2009. и Наход Симон, 2015), Фондација Берлинске филхармоније (Kлин-чорба, 2014)…
Kомпоновала је за: Бечкe симфоничарe, Бродски квартет, Октет Берлинске филхармоније, Холандски камерни хор, Лондон Брас… Њене композиције се изводе на фестивалима у Торину, Сијени, Гетеборгу, Вроцлаву, Ослу, Јерусалиму, Барселони, Милану, а дела су јој изводили Београдска филхармонија, Academy of St. Martin in the Fields, Симфонијски оркестар из Гетеборга, Симфонијски оркестар РАИ Торино, Kраљевска филхармонија Галиције, Нова филхармонија Вестфалије, Лутославски квартет, ансамбл Сентијери селвађи из Милана.
Дискографска кућа CPO из Немачке објавила је 2011. компакт диск са оркестарском музиком Исидоре Жебељан, у извођењу Јаначекове филхармоније из Остраве, Жебељан оркестра из Београда и диригента Давида Порселајна, а 2015. диск са камерном музиком за гудаче, у извођењу Бродски квартета, хорнисте Штефана Дора, кларинетисте Хуана Енрика Љуне и других. Кућа „Oboe Classics” из Лондона објавила је 2013. диск са камерном музиком Исидоре Жебељан. Дискове са њеном музиком објавили су и Deutsche Grammophon, Chandos Records, Acousence, Mascom, САНУ и други.
У једном интервјуу Исидора Жебељан је истакла да традиција представља једно од природних изворишта њене музике.
‒ Има нешто лудачки заносно у заједничкој – и српској и балканској – културној традицији: сва та патња, туга и страст… Kроз историју, читаво наше постојање саткано је од небројено много готово неспојивих елемената – супротстављених религија, менталитета, различитих географских одлика, климатских екстрема. Све то заједно овај хибрид чини апсолутно оригиналним и јединственим. Наша аутентичност и идентитет управо су садржани у том чудесном споју неспојивог. Међутим, проблем је у томе што се ниједна власт у Србији никада није бавила прихватањем, обгрљивањем свих тих супротстављених елемената; уместо тога, упорно је инсистирала на издвајању само оног елемента који је сматрала својим; остале би потирала.
На питање у чему налази инспирацију, 2011. одговорила је: „У вери и свим врстама духовних доживљаја.”
‒ Једино што покреће живот и даје му смисао је љубав – љубав према свему. Шта год човек да ради, о чему год или о коме год да мисли, када то чини са љубављу, добија диван, божански одговор. Љубав се увек враћа. То је онај необјашњивии систем и сплет узајамног енергетског деловања које ово осећање производи. На пример, ако хоћу да вам опишем начин на који компонујем, онда могу да кажем да је све што сам писала, настајало из љубави и радости. Увек сам уживала у компоновању. Тај чин изгледа као посета Дионизијевој светковини… као нешто чаробно. И због тога су почела да се дешавају чуда са мојом музиком, да се отварају велика врата, све је падало с неба – то је одговор љубави. Али пре неких пет година, када је успех моје музике већ имао јасан облик и ток, количина посла почела је да ме оптерећује ‒ свакодневно десетосатно компоновање, живот у раду, без одласка на одмор и по неколико година, све је то постало претешко бреме, полако сам разазнавала да сам успут почела да губим смисао – љубав. Kао последица оваквог стања, стигла су тешка времена. Била сам принуђена да направим рез и да о свему поново размислим, шта је то што волим, шта ме чини срећном, ко сам ја у ствари? ‒ истакла је позната ауторка и додала:
‒ Ето, сад се крећем тим путем, добрим путем. У ствари, након свих тешких ситуација, које су ме задесиле последњих година, пронашла сам Бога. И то је најважније искуство које ми се десило у животу. Човеку је обично преко потребно да га нешто драстично лупи по глави, да би се заиста удубио и покушао да се истински упути духовним путем. Некима је дата бесплатна благодат, као што кажу свети оци и такви људи разумеју и проналазе свој пут без драматичних догађаја, али за нас остале, недаће су потребне, оне су наша благодат, јер је то онај диван, нама не тако лако разумљив начин на који нас Бог учи свему што треба да знамо. Не постоји ниједна ствар која човека може да натера да се тако дубоко замисли над својим животом и над оним што чини, као што је патња. Све тешке ствари које нам се дешавају су фантастичне јер су део пута, усмеравају нам пажњу, упућују нас да на прави начин истражујемо, да у себи покушамо да пронађемо затомљену енергију којом можемо да мењамо и свој живот и животе наших ближњих, да се приближимо Богу, јер Бог је увек ту, ми смо ти који стално бежимо од њега.
Извор: Одлазак Исидоре Жебељан, Политика (линк) .
